Pre neki dan naše mlađe dete, koje je sada veliki đak prvak, došlo je iz škole i nakon malo odmora i ručka sedosmo da uradi domaći pre nego što i ja počnem da se spremam za posao.
Pravilo je, valjda kao i kod većine dece, kada pitamo kako je bilo u školi – super! Šta ste radili – ništa!
Međutim, nakon nekoliko urađenih zadataka, pogleda me on odjednom i kaže:
„Znaš li ti šta radi moja učiteljica? Kada ja nešto pričam, ona me gleda u oči dok govorim, sasluša me uvek do kraja i nikada me ne prekida… kao ti što radiš.“
Uh, zabolelo je u momentu, priznajem! Ali nakon desetak minuta opasuljivanja shvatih koliko je moj sedmogodišnjak zreo da tako nešto izjavi uopšte, da uvidi da mu tako nešto nedostaje i smeta.
Sa druge strane, to što tako slobodno može to da mi kaže govori da nam ipak odnos nije toliko narušen, već naprotiv, iako je možda i povređen, naša veza je i dalje jaka i iskrena i on pokazuje želju da je dodatno osnažimo i popravimo.
I ponovo priznajem, u poslednje vreme sam poprilično ometena, mobilni telefon mi je nužno sredstvo, ali sam toliko zahvalna što smo očigledno nešto sve te godine radili kako valja kad je dete vrlo lako našlo način da me ,,uzemlji’’ i vrati osnovama.
Pa, evo nekoliko saveta kako da osnažujemo emocionalni i intelektualni razvoj dece kod kuće.
Ne pretvarajte se da ste nepogrešivi svemogući odrasli – znamo dobro da nismo – ali deca ne znaju
Najveći broj dece raste u uverenju da je samo potrebno da odrastu i da će sve njihove muke onda biti prošlost.
Mi odrasli vrlo dobro znamo kakva je to zabluda, ali ipak upadamo u zamku da deci sve redom argumentujemo sa – zato što ja znam najbolje, zato što ja tako kažem, valjda ja znam, biće ti jasno kada odrasteš…
I evo mene, a eto i vas, debelo u svojim tridesetima, i dalje mi mnogo toga nije jasno?!
I shvatamo da zaista i kao odrasli puno toga ne znamo, donosimo izbore ne zato što smo u njih sigurni, nego se nadamo da su najbolji izbor u skladu sa onim što trenutno znamo i osećamo, ali deca to ne znaju.
Deca se na nas ugledaju i misle kako smo mi potpuno ,,provalili’’ enigma zvanu život. Smatram da je vrlo važno deci jasno staviti do znanja da to prosto nije tako i da nikada neće biti tako, jer kao što čovek ne može sve da zna, tako i život pred njega iznova stavlja različite izazove sa kojima se nosimo i prosto je nemoguće ovladati svime.
Kada deci objasnimo da smo jednako pogrešiva bića kao i oni, stvaramo posebnu priliku za povezivanjem i bliskošću jer koliko god da smo kao ,,nepogrešivi’’ bili veliki u njihovim očima, verujte da smo kao obični pogrešivi smrtnici još veći.
Vidim to i na časovima kada sa decom razjasnim ovu temu, kako im se spuste ramena, odahnu, odjednom im bude udobnije i prijatnije jer sasvim je u redu pogrešiti – i to ne samo u zadacima.
Emocionalna povezanost i razvoj u takvoj atmosferi samo jača, ali ne samo to već i one manje lepe emocije dobiju slobodu da budu viđene što smanjuje potrebu za potiskivanjem i podstiče da što ranije učimo na koji način je prihvatljivo da ih pokazujemo.
Intelektualni razvoj, takođe, i kod kuće i u učionicama gde smo svi jednako ,,nesavršeni’’ prosto buja jer je svaka greška samo još jedna proba dok ne dođemo do uspešno rešenog izazova, a ne razlog da odmah odustanemo jer ništa ne možemo i nismo dovoljno dobri.
Igrajte društvene igre
Društvene igre su moj broj jedan način da se porodica zbliži i provede kvalitetno vreme, a tako da se jačaju i emocionalni i intelektualni kapaciteti.
Uvek biramo igru u kojoj svaki član porodice može ravnopravno da učestvuje, osim ako neko dete ne iskaže želju da nešto novo nauči, i kada savladamo pravila igre, igramo ravnopravno.
Ono što smatram najvažnijim – NEMA POPUŠTANJA. Pravila su jasna i važe za sve bez izuzetka.
Naravno da u igri detetu neće baš uvek sve biti po meri i moraće nekada da se nosi i sa gubitkom, ali isto je i u životu!
Ako odlučimo da povlađujemo deci samo zato što su deca, ne pripremamo ih ni na šta.
Sa druge strane ne ukazujemo im ni poštovanje je im tako govorimo da mislimo da nemaju dovoljno kapaciteta da razumeju neke stvari i da se nose sa neprijatnim situacijama.
Dete onda zauvek ostaje ,,dete’’ i teško mu je da se oslobodi tih okova, jer će uvek trčati nazad svojoj porodici koja će mu povlađivati dok će drugi u odnosu na dete uvek biti negativni i večiti krivci za sve.
Nasuprot tome, u izazovnim situacijama, kao što za dete zaista jesu društvene igre, posebno kada igra i sa odrasnima, u detetu se budi želja da upotrebi sve svoje intelektualne kapacitete ne bi li dodatno unapredio svoje veštine, strateško razmišljanje, logiku itd.
Danas je spisak mogućih igara toliko dug da im se ne zna broj, istražujte koja najviše odgovara potrebama vaše porodice i gledajte kako dete razvija sve svoje veštine, a sa druge strane ne možete kvalitetnije provesti vreme.
Čitajte, čitajte, čitajte
Čitanje knjiga deci najmanje je važno zbog onoga što ćete detetu pročitati. Naravno, ne kažem da je ono što čitamo nevažno, ali u ranom razvoju manje je važna tema, koliko ono šta samo čitanje treba da predstavlja.
Naime, knjige čitamo onda kada brinemo o sebi, kada želimo da se ,,nadogradimo’’’, otvorimo sebi neke nove vidike, kada želimo da se umirimo.
Knjige tražimo kada nam treba mir i ravnoteža, odgovori na neka pitanja, kada čeznemo za nekim društvom, a trenutno ga nemamo. Knjige mogu sve to – da umire, da daju odgovore, da budu odlično društvo, da otvaraju vidike, da su svuda sa nama…
Kada zajedno sa detetom čitate knjige, vi prvo stvarate uspomene za ceo detetov život. Jednom kada nas možda više ne bude, to odraslo dete, otvaraće neke nove knjige i misliće na nas i ta pomisao ispunjavaće ga toplinom i mirom.
Kada dete naučite da u knjigama može da potraži odgovore na bilo koja pitanja, to dete učite da je za sve potrebno uložiti trud, ali da to itekako vredi.
Baš večeras uživala sam u prizoru dok je stariji mlađem čitao neku knjigu koja je prikladna njihovom uzrastu, ležali su jedan do drugog i smejali se na sav glas.
A još popodne dok je stariji sin bio u školi, mlađi je tu istu knjigu listao i pravio se da čita, iako još ne zna, i tako pustio mašti na volju gledajući samo slike i to sanjarenje i maštanje trajalo je dobrih pola sata!
Onda se hvalio kako je pročitao celu knjigu jer smo u porodici stvorili takvu vrenost i uverenje da je to nešto važno i divno. I ovo je još jedna aktivnost koju sa decom možemo negovati u kući, a koja radi na jačanju usvih mogućih detetovih kapaciteta.
Pored ova tri, postoji još mnogo načina kako da podstaknete detetov razvoj kod kuće.
Ali iz iskustva rada sa decom i onoga što mi u kući praktikujemo, mislim da je ovo najviše diprinelo tome da naša deca mogu nama slobodno da kažu kada se osećaju zapostavljeno ili im nešto fali.
Još važnije, ne da kažu, nego da sami kod sebe prepoznaju neko nezadovoljstvo, da znaju da ga imenuju i da znaju kome treba da se obrate.
A pored navedenog, uvek je dobra ideja ekrane u kući svesti na minimum, naći obavezno vremena za neku spoljašnju zajedničku aktivnost koje treba da budu redovne.
Takođe treba naći vreme za zajedničke prijatelje i okupljanja, pokazati deci da je i briga o sebi od suštinske važnosti za opstanak cele zajednice, porodice i domaćinstva.
I poslednje, ali ne i manje važno, negovati lepe i zdrave odnose i sa daljim članovima porodice jer ,,potrebno je selo da se podigne dete’’.
Upravo tako, kroz naš program, mi ne radimo samo sa decom, već sa sim članovima porodice koji žele da budu aktivni učesnici, a deca su nam samo ta poveznica oko koje smo se okupili i potreba da podižemo nove zdrave generacije je vrednost koja nas je okupila.
