Decembar, mesec praznika, mesec darivanja, ljubavi i sreće kod svih nas. Svaki praznik ima svoju ličnu kartu, svoj pečat i svoje običaje.
Svi se radujemo svakom prazniku, svaki obeležimo u svom duhu, ali nekako Božić uvek ponese nagradu za najomiljeniji praznik, praznik kome se raduju i veliki i mali, stari i mladi.
Božić nam uvek donosi radost, ljubav, vreme sa porodicom u najlepšoj uspomeni zauvek.
Kao dete, Božiću sam se radovala baš zbog tog zajedničkog vremena koje provodimo svi u kući kao porodica.
Tada nema posla, neodložnih obaveza ili ičeg drugog prečeg od same porodice.
Otac i majka su kod kuće sa decom, baba i deda su takođe sa nama.
Sada, kao odrasla osoba, mama dvoje dece, uvek se pred Božić setim svog detinjstva, vratim se u to doba i ponovo ožive sve te emocije, uspomene i događaji koje nesvesno, a opet ljubomorno čuvam u sebi.
Zahvalna sam na tim uspomenama, na osmehu koje mi izmame godinama kasnije, na toj sreći, ljubavi i sigurnosti koju sam najjače i najsnažnije osećala baš za vreme Božićnih praznika.
Svesna važnosti takvih uspomena, takvog osećaja i važnosti samog praznika trudim se da svojoj deci pružim sve to isto.
Način na koji to radim i koji godinama praktikujem jesu baš ti naši Božićni običaji koje svake godine ponavljamo.
Svojoj deci prenosim znanje i običaje koje sam dobila od svoje bake najvećim delom. Svake godine, ona bi meni, mojoj sestri i bratu isto pričala…
Uglavnom, to je izgledalo ovako…
Dva dana do Božića je, napolju je sneg, hladno je, raspust uveliko traje i mi deca smo po ceo dan na bregu i sankamo se.
U sami mrak idemo kući i sedamo oko šporeta da se zagrejemo. Dok tako smrznuti i rumeni sedimo, pijemo čaj, baba Draga počinje sa pričom, nama deci ali i mami i tati.
„Sutra je Badnji dan. Ujutru rano da se ide i da se donese Badnjak.“
Naravno, ovo je bio tatin posao i svakog 6. januara bi išao u šumu po Badnjak.
„Sutra postimo iako se sutra peče prase. Prase je za Božić, to sutra ne jedemo. Spremićemo pasulj i ribu, napraviću i salatu od paprike i belog luka. Slađana, ti bi mogla da napraviš pitu sa jabukama. Ujutru na sto da se stavi voće, posna hrana, svakome tanjir i to da se ne sklanja do Svetog Stefana. Vi, deco, sutra da budete dobri, sutra se deca ne tuku, ne svađaju, obavezno i malo knjigu da uzmete i da nešto pročitate. Ono što radite na Badnji dan i na Božić to ćete raditi cele godine.“
Badnji dan
Sviće Badnji dan, Badnjak je ispred kuće, mama i baba spremaju hranu, tata i mi se igramo, vatra u furuni je naložena.
Od zabavnih aktivnosti, najviše smo se igrali Mice, Čoveče, ne ljuti se, Zemljopisa. Tu je bilo puno smeha, šale, smišljali smo i trikove kako da pobedimo…
Nakon igre i smeha, čitali smo knjige i pisali sastave koje smo obavezno morali da im i pročitamo. Sećam se, uvek je bila ista tema – Kako sam provela svoj zimski raspust.
Pisanje sastava nam je uvek bilo kao kazna, nikad nismo baš sa osmehom to radili, ali smo ih uvek pisali i čitali…
Badnje veče
Pred sami mrak i ručak, prvo se unosi Badnjak.
Badnjak unosi tata, a mi smo u kući i imamo svako svoj zadatak.
Tata kuca na vrata i viče:
„Domaćine, ima li vas?“
Mi u glas odgovaramo:
„Ima, ima, a sa tobom još i više.“
Dok tata unosi Badnjak, nas troje stojimo jedno pored drugog, u rukama držimo sito sa kukuruzom, bombonama, pšenicom i novčićima.
Otac unosi Badnjak, moli se za napredak kuće i porodice, a mi imitiramo zvukove životinja, pijučemo, mučemo, ričemo i prosipamo sve iz sita po tati, po Badnjaku i sobi.
Što više slame, žita i bombona prospemo, to nam je sreća veća, a uspeh sigurniji. Kada se Badnjak unese, pre ručka, mi, deca, izgovaramo molitvu naglas i nazdravljamo vinom.
Za Badnji dan i Božić, uvek smo jeli na slami, odnosno na podu, a ne za stolom. Nama je to bilo tako drugačije, tako važno, radovali smo se da sedimo na slami i jedemo.
Posle jela, svi zajedno odlazimo u crkvu i prisustvujemo liturgiji i paljenju Badnjaka. Sećam se naših ozarenih lica dok varnice pucketaju i vatra postaje sve jača.
Božićno jutro
Na Božić, mi deca poranimo što ranije možemo kako bismo komšijama bili prvi koji dolazimo u kuću i dobili darove.
Položajnike su darovali slatkišima, novcem, a mi smo ložili vatru Badnjakom i govorili:
„Koliko varnica, toliko parica.“
A onda jurimo kući da lomimo česnicu. Kada se lomi česnica, mi deca izgaramo od nestrpljenja kod koga će završiti parica i ko će biti pobednik. Česnica se obavezno lomi pre podne.
Porodična tradicija se nastavlja
Moja ćerka, Anja, ima 6 godina, sin, Andrej, ima 4. Naši Božićni običaji teku istim sledom, istim rasporedom samo što sada pijuču moja deca, a ja spremam posnu pitu i poklone.
Uspela sam da sačuvam našu porodičnu tradiciju, da deci prenesem naše običaje i da se zajedno radujemo Božiću i praznicima.
Napravite i vi svoje rituale i običaje koje ćete praktikovati iz godine u godinu, stvarajte zajedničke uspomene i trenutke.
Radujte se zajedno praznicima i svim danima koji nam dolaze.
Mир Божји, Христос се роди!
