Kako ovoliko dugo radim sa decom, a i roditelj sam već deceniju, imam svakodnevo kontakte kako sa decom, tako i sa roditeljima i celim porodicama. Iskustvo je pokazalo da malo koji svestan i savestan roditelj danas se nije bar jednom zapitao da li nešto sa detetom nije u redu i treba li možda i pomoć stručnjaka u svemu.
Nije ni čudo, imam osećaj da nikada nije bilo teže biti roditelj.
Nesigurnost i bombardovanje informacijama
Razni autoriteti su se zagubili, te ne znamo ni kome da poklonimo svoje poverenje, a sa druge strane smo bukalno bombardovani informacijama koji idu iz krajnosti u krajnost – jedno valja, drugo nikako i obrnuto i to na svim mogućim poljima dečjeg razvoja – od zdravlja, preko ishrane, slobodnog vremena, igre, odeće, obuće… Svuda vladaju neke podele.
Čini mi se da su nas naši roditelji malo lakše podizali i da nisu morali da budu ,,stručnjaci za sve’’, da su sve činili sa bar malo manje brige oko svega. U ovom pasusu govorim o onim roditeljima koji su zaista posvećeni odgoju svoje dece, koji svoju odgovornost vrlo dobro razumeju i koji se svakodnevno preispituju.
Roditelji u različitim pristupima
Sa druge strane su oni roditelji koji žive u nekom balončiću i plaše se da se i zapitaju da li je sa detetom sve u redu, plaše se da porazgovaraju sa bilo kim, ne žele da vide očigledno, radije bi gurali pod tepih i čekali da to dete odraste kako god, do momenta dok njegov život nije isključivo i njegova odgovornost.
Razloga za to je mnogo – strah od osude, strah od nepoznatog, ne nosimo se svi isto sa poteškoćama, bojimo se da će naše dete biti odbačeno ako priznamo otvoreno da ima neki problem, ali zaboravljamo da nam ne treba potvda da bi i drugi nešto uočili, a problemi često i postanu to baš zato što ne znamo da ,,posedujemo’’ ono što nam je život dao.
U želji da malo rušimo te tradicionalne tabue, da podstaknemo možda još nekoga da se ne stidi, da zamoli, da zatraži, da pita – ovo je iskustvo našeg odlaska kod psihologa koje smo imali kada je naše dete krenulo u prvi razred.
Razvojne poteškoće i senzorna dezintegracija
Uroš je, ono što bi u narodu rekli, bio ,,lenja beba’’ – gde ga ostaviš, tu ga pronađeš, kasno prohodao, kasno progovorio. Na svaku našu zabrinutost, okolina nam je odgovarala – to su dečaci, lenji, videćeš, sve će doći. I jeste bilo tako, prohodao sa godinu i po, progovorio iza druge i zaista onako brbljajući, ali se pre toga dešavalo da ga zateknemo u sobi kako šapuće nešto kao da sam sebe testira, kao da se boji da progovori dok to sve nije bilo ,,savršeno’’.
Važnost pravovremene podrške
Nakon druge godine, pošto je godinu i po dana jeo sve što možete i da zamislite, meso, voće, povrće, morske plodove, počinje polako da izbacuje voće, zatim povrće. Redovni sitematski pregledi uvek uredni, on napredan, gotovo nikada ni prehlađen – pa ako se i požalim da sam zabrinuta zbog nečega – majka, on je razmažen, a isto potvrđuje i okolina.
Takođe, on oduvek nije voleo gužvu, buku. Mislili smo to je u redu, ne vole svi. Međutim, kako biva stariji sve se pojačava. Ne podnosi balone, petarde, kada ide u toalet gasi sve da ne čuje bojler, da ne čuje mašinu, boji se da pusti vodu. On tada ima već 7 godina, mi smo već potpuno izgubljeni, a i oni koji su nas uveravali da je samo razmaženost u pitanju shvataju koliko nam je trebala podrška druge vrste.
Konačno, mi smo sada već roditelji sa iskustvom i ne potpadamo više lako pod uticaj okoline i onoga što nam se kaže i shvatamo da je krajnje vreme da nešto preduzmemo.
Potraga za stručnom pomoći
Obraćamo se psihologu koji radi sa visokosenzitivnom decom, kroz razgovor ona kaže da bi ipak proverila da li je reč o senzornoj dezintegraciji i upućuje nas na centar Senzorijum u Beogradu. Prolazimo niz testova sa Urošem i sami, i da – na pravom smo mestu.
Redovni susreti i napredak
Od tog septembra narednih 10 meseci svakog utorka uveče mi smo sa našim detetom išli na redovne susrete gde on sa psihologom kroz niz praktičnih radnji pokušava da prevaziđe razne poteškoće koje ga muče, a mi u svemu učestvujemo i tako bolje spoznajemo sopstveno dete, učimo kako da mu priđemo, kako da mu pomognemo, ali najvažnije, kako da ga razumemo.
Izazovi visoke osetljivosti
On je, inače, sjajan mali dečak, intelektualno napredniji, i psihologa često prevari kada treba nešto brzo i lako da se reši. Međutim, ono zbog čega smo mi prvobitno tu, rešavamo sporo i teško…
Visoki tonovi su i dalje problem, da pojede neku voćku, jako teško.
Velika poteškoća je to što smo mi došli tek sa njegovih 7 godina, jer kako nam je psiholog objasnio, on je već sam usvojio neke mehanizme kako da sebi pomogne i prevaziđe ,,pretnju’’ i sada je dupli posao prvo te mehanizme otkloniti, pa mozak naučiti da to nije zapravo pretnja. Sada, sa 7 godina je problem, sa 2 ili 3 godine sve to bismo rešili u roku od nekoliko meseci.
Značaj pravovremene intervencije
Ipak, jeste savladao da više ne gasi bojler/mašinu, može bez problema da pusti vodu, njegova svakodnevica sada je svakako mnogo lakša i ko zna gde bi sada sve to bilo da godinu dana nismo imali podršku koju smo pronašli u Senzorijumu.
Napredak kroz podršku i razumevanje
Ono na šta smo mi kao roditelji posebno ponosni jeste to kako je Uroš shvatio te svoje odlaske. Ranije, igrao je neku igru gde su važne ličnosti rangirane po moći, uticaju, snazi i harizmi. Ispitivao je da li je on moćniji i snažniji od svog mlađeg brata – rekoh mu da jeste, ali kada je pitao da li je harizmatičniji, nisam mogla da ga lažem i rekla sam da nije, jer je naše mlađe dete stvarno pravi osvajač.
Kad smo krenuli kod psihologa, Uroš je sam shvatio – Dakle, ja idem kod psihologa da povećam svoju harizmu. I to je ponosno govorio i drugarima u školi i učiteljici – što je tako velika stvar, živimo u maloj sredini i generalno su to teme koje se ,,guraju pod tepih’’, a naš sedmogodišnjak je toliko otvoreno prihvatio i širio ideju da radi na svom mentalnom zdravlju.
Naučene lekcije
Nakon 10 meseci, psiholog je Urošu bio mnogo više od toga, postao je vrlo važna figura u njegovom životu, delio je sa njim i strahove i radosti i došao je momenat rastanka – postigli smo koliko smo uspeli, ali je to bilo daleko manje od onoga što smo hteli.
Zašto?
Jer smo kasno došli. Ipak, upoznali smo naše dete više nego što smo mogli i da očekujemo, a kao roditelji, ljudi smo toliko napredovali i porasli.
Ponos na napredak i prihvatanje
Poslednji naš susret, psiholog nam sve ovo objašnjava, i sam nezadovoljan koliko smo postigli ali gleda nas i kaže – ipak, na kraju svega, ono što je najvažnije i što najviše treba da vas zanima – vi imate suštinski DOBRO neiskvareno dete.
Otišli smo iz centra sa toliko mira, iako nismo tamo gde smo mislili da ćemo biti za godinu dana rada, nama je čovek koji je naše dete tako upoznao potvrdio da ipak nešto radimo kako treba. I tri godine kasnije zaplačem od siline emocija kada se setim tog momenta.
Onda, zašto žalim što smo vodili dete kod psihologa?
Zauvek ću žaliti što nismo otišli ranije, što nismo verovali sopstvenom intinktu, što smo čekali da se ,,samo reši’’, ,,da prođe’’. Žalim što nismo bili dovoljno jaki da se nosimo sa svim poteškoćama nekoliko godina ranije, a u ranom detetovom razvoju NEDELJE samo čine veliku razliku, a kamoli godine.
Sada, nakon godina rada sa decom, dovoljan je jedan susret da uvidim da li je detetu potrebna neka vrsta podrške, ipak, nije lako to saopštiti i potreban je veliki stepen poverenja da bih se nekome tako obratila, a da roditelj ne posumnja u moje namere. A zaista, namera je samo da to dete bude dobro.
Uvek volim da kažem i poručujem svima – verujte svom instinktu, potražite pomoć svih koji su neophodni, neka vas uvere da je sve u najboljem redu, vaša savest je onda mirna, a i ako nešto nije kako treba, lakše je nositi se sa problemom na kojem se aktivno radi nego se posle jesti ceo život. Moramo da rušimo tabue, naša deca to zaslužuju.
