Kada sam tek počela da se bavim ovim poslom, grupe po kojima sam razvrstavala decu najviše su se bazirale na njihov uzrast. Petogodišnjaci i šestogodišnjaci zajedno, sedmogodišnjaci i osmogodišnjaci, i tako dalje. Za početak, to zaista najbolje i funkcioniše, jer se prilagodiš određenoj uzrasnoj skupini i na taj način im najlakše prenosiš znanje.
Kako je vreme odmicalo, u praksu smo uveli i časove vežbanja, što je značilo da deca u tim terminima mogu da dolaze po želji i potrebi i bez posebne najave, a na tim susretima radili smo domaći, dodatno vežbali, imali kreativne aktivnosti, nadoknađivali propušteno. To je značilo da se u tim terminima sretnu i deca od 5 i od 12 godina.
Prvobitno sam bila malo nervozna zbog toga, ali sam onda nametnula ,,pravilo’’ da smo u toj učionici svi jednako važni članovi te zajednice i da jedni druge treba da podržavamo. Na moje iznenađenje, i stariji i mlađi su to odlično prihvatili i jedni drugima postali podsticaj.
Stariji uživaju u ulozi ,,mentora’’ i vole mlađima da pomažu, a na taj način i sami vežbaju i učvršćuju stečeno znanje što možda ne bi tako rado radili da to rade samo za sebe. Vrlo brzo sam shvatila, a trebale su mi za to godine iskustva, da ću ubuduće grupe da pravim prema dečjim senzibilitetima, a ne prema uzrastu.
Prema formalnom obrazovanju deca su već tako razvrstana, a meni je cilj da ponudim nešto drugačije. Sa druge strane, na našim redovnim časovima koji traju po 120 minuta, imam sasvim dovoljno vremena da se posvetim svakom detetu pojedinačno iako možda i ne rade isto gradivo zato što nam grupe ne prelaze više od 8 učenika po času.
I šta smo onda time dobili?
Dobili smo divna prijateljstva malih i još mlađih ljudi koji zajedno rastu, podstiču se i uče jedni od drugih. Primer za to su Uroš i Zoki, dečaci koji su po senzibilitetu vrlo slični, ali je razlika među njima 5 godina. To znači da Uroš u Zoranu prepoznaje sebe pre 5 godina i u njemu je proradila želja da pokaže Zokiju koliko ga razume i prihvata potpuno.
Ljudi moji, to ide do te mere da se oni grle kada jedan drugog ugledaju! A recimo, Urošu fizički kontakt nije nešto što mu jako prija, ali sa Zoranom mu dolazi nekako prirodno…
Zoki, pak, ne voli da radi bilo šta ako misli da neće ispasti savršeno (što je bila i Uroševa ,,boljka’’ dok je bio mlađi), veliki je perfekcionista, onda Uroš sedi pored njega i oni zajednički crtaju, seckaju, lepe. Uroš, kao stariji brat, napravi raspodelu zadataka i veoma strpljivo objasni Zoranu koji je njegov zadatak, a Zoki to onda sa uživanjem radi iako bi možda odrasloj osobi odbijao jer bi se osećao nedovoljno dobrim.
Uroš u njemu budi sigurnost i uverenje da ipak može mnogo toga. Kada završe sa zadacima, uživaju u fudbalu, to im je još jedna zajednička osobina i u stanju su satima da se igraju. Društvene igre?! Dovoljno je samo pomenuti.
Društvena igra Tesla sada im je najomiljenija, iako je namenjena malo starijem uzrastu pravila se shvataju kao od šale kada ti ih objasni neko sa puno strpljenja i razumevanja, a drugi uživa u svakom tom momentu.
Uroš ima i mlađeg brata, ali je izjavio da bi voleo da mu je i Zoran mlađi brat, jer je uz Zorana shvatio koliko je lepo biti nečiji uzor i model. On je tu ,,titulu’’ tako odgovorno prihvatio i pravo je uživanje slušati ih kada ispred učionice sede i naizmenično čitaju viceve i smeju se do suza.
Bez obzira što ima samo 5 godina, Zoki podjednako čita oba pisma i to je nešto u čemu su ravnopravni. Uroš možda samo nekada mora da objasni zašto je neki vic smešan jer Zoki još ne razume sve nijanse ironije, koje su i Urošu do pre samo godinu dana bile strane…
I to je sva lepota našeg programa – što pružamo deci jedno malo carstvo gde su oni ,,glavni likovi’’, što pratimo njihove potrebe i želje i umesto da ih menjamo, učimo ih da sebe vole baš takve kakvi su i da takvi ovom svetu imaju toliko toga da pruže.
Znam koliko je Uroš imao problema sa samopouzdanjem jer je rano shvatio da ipak ne može sa lakoćom da se nosi sa nekim stvarima kao što većina može, a koliko je sada njegovo samopouzdanje veliko jer ima nekoga ko se na njega ugleda.
Koliko on uči Zorana, toliko i Zoran uči njega, a sve to dolazi tako prirodno i bez forsiranja. Smatram se privilegovanom što imam priliku da gledam kako njihov odnos raste i jača i ponosna sam kakvi su to divni dečaci.
