Deca danas odrastaju uz telefone, tablete i računare. Mnogi roditelji se pitaju da li ekrani guše dečju maštu ili joj pomažu da se razvija.
Nekada su deca sate provodila crtajući i praveći igre od svega što su imala pri ruci.
Danas ista ta mašta može da se koristi kroz aplikacije, digitalno crtanje ili pravljenje muzike.
Pitanje nije da li je tehnologija dobra ili loša, već kako je koristimo.
Digitalna mašta – da li ekrani guše ili podstiču kreativnost?
Sećam se kako sam, kao dete, satima crtala, pravila kućice od jastuka i izmišljala priče za svoje igračke.
Danas, gledam svoje mlađe dete koje sedi sa tabletom i pomislim – da li i on koristi maštu, samo na drugačiji način?
Kreativnost je sposobnost da ni od čega stvorimo nešto novo, da zamišljamo i povezujemo ideje na nesvakidašnji način.
Nekada su deca koristila papir i bojice, a danas imaju digitalne alate – aplikacije za crtanje, muzičke programe, softvere za dizajn i animaciju.
Tehnologija može podstaći njihovu kreativnost ako je koriste za stvaranje, a ne samo za pasivno gledanje sadržaja.
Ekran ne mora biti neprijatelj mašte – može biti njen alat. Ključ je u tome kako ga koristimo.
Ako decu ohrabrimo da kroz tehnologiju stvaraju, onda ona ne ograničava njihovu kreativnost, već je podstiče.
Ekran ili papir – da li su bojice izgubile bitku?
Pre neki dan sam bila svedok klasične scene – dete sedi za stolom, pred njim su bojanke, flomasteri, papir. U drugoj ruci – telefon.
Pokušava da crta, ali se stalno vraća ekranu.
Posle nekoliko minuta, flomasteri su ostavljeni po strani, a pažnja je potpuno prešla na video sa interneta.
Ovo nije retkost. Deca danas odrastaju u svetu u kojem su digitalni sadržaji toliko privlačni da često preuzmu primat nad aktivnim stvaranjem.
Gledajući to, pomislila sam – da li su današnja deca izgubila osećaj za analogni svet mašte? Da li su ekran i papir ista stvar?
U ljudskoj prirodi je da želi da vidi fizičke manifestacije svog truda i rada. Kada detetu damo papir i bojice,
možemo primetiti da crtaju duže, mirniji su, više uživaju u procesu, ali i u finalnom proizvodu.
Digitalni alati su sjajni, ali ne smeju potpuno zameniti osećaj pravog stvaranja.
Kombinacija klasičnih i modernih metoda daje najbolje rezultate – deci omogućava da koriste i ruke i um, da crtaju i na ekranu i na papiru, i da tako razvijaju kreativnost na više nivoa.
Od bajki do igrica
Nekada su bajke bile prozor u svet čuda. Dete bi slušalo priču i u njegovoj glavi bi se rađali likovi, boje, svetovi.
Nije bilo slika ni animacija – samo glas odraslog koji čita i neograničena moć mašte.
Danas, tehnologija je učinila bajke dostupnijima nego ikada: klikom se otvara crtać, aplikacija čita umesto roditelja, sve je brzo, dinamično, vizuelno bogato.
Umesto da dete zamišlja zmaja, šumu i junaka, ono sve to vidi gotovo. Nema potrebe da stvara u glavi – sve je već servirano.
Digitalni sadržaji su brzi, svetlucavi, puni zvukova i efekata.
Knjiga ne menja kadrove na svakih 5 sekundi – pa često deci postaje „dosadna“ jer zahteva drugačiju pažnju, a mašta je kao mišić koji ako se ne koristi, slabi.
Deca koja stalno konzumiraju vizuelni sadržaj često imaju poteškoće da samostalno izmaštaju scenu, lik ili rešenje problema.
Šta možemo da učinimo?
Možemo čitati deci tako da kombinujemo sa pitanjima, npr. „Kako ti zamišljaš vešticu?“, što stimuliše maštu i emocionalnu povezanost.
Takođe možemo pustiti bajku u audio formatu, ali bez slike, kako bi dete samo zamislilo kako sve izgleda i kreiralo slike u glavi.
Ono što je posebna blagodat klasičnih bajki je što često sadrže dublje poruke – o hrabrosti, strahu, snazi dobra.
Digitalni sadržaji često stavljaju fokus na zabavu i brze obrte radnje, a manje na emocionalnu dubinu.
Svesni ovog značaja bajki, sa posebnom pažnjom smo, mi u InfinitUm timu, osmislili knjigu bajki, koje na našim časovima čitamo sa decom i pričamo o njima, analiziramo ih i često i odglumimo samu radnju.
Jednom rečju razvijamo socijalne i emocionalne veštine, kao i maštu i kreativnost, uz puno zabave i smeha.
Kreativnost u eri ekrana – kako pronaći balans između tehnologije i igre?
Pre nekoliko dana, uhvatila sam sebe kako izgovaram ono klasično: „Dosta ekrana, uzmi čitaj nešto!“.
Moje dete je uzdahnulo i reklo: „Ali mama, ja ne gledam video, pravim nešto!“.
Prišla sam i videla da u aplikaciji dizajnira kuću iz snova, sa detaljnim i vrlo kreativnim rešenjima enterijera, kao pravi arhitekta.
Tada sam shvatila da ekran nije uvek gubljenje vremena – ponekad je alat za stvaranje i razmrdavanje vijuga.
Ali kako pronaći ravnotežu?
Deci je lako da se izgube u digitalnom svetu i pređu iz kreativnog stvaranja u beskrajno skrolovanje ili igranje koje ne podstiče razmišljanje.
Najbolje rešenje bi bilo uvođenje pravila: ako koristiš ekran, neka to bude za nešto kreativno – crtanje, muziku, programiranje, aplikacije za učenje jezika, ili one za proširivanje znanja u formatu popularnih televizijskih kvizova.
A onda, nakon toga, neka sledi vreme bez tehnologije – šetnja, igranje društvenih igara, crtanje na papiru.
Balans ne znači zabranu, već mudro vođenje. Ako naučimo decu da tehnologiju koriste za stvaranje, a ne samo za konzumiranje sadržaja, onda ona može postati alat koji obogaćuje njihovu maštu, umesto da je zameni.
Umesto zaključka
Pre nekoliko dana, u gostima sam posmatrala decu koja sede zajedno, ali ne pričaju – svako gleda u svoj telefon.
Znate kako smo mi u njihovim godinama crtali, igrali društvene igre i izmišljali priče? Bili smo ponekad prinuđeni da komuniciramo i sa decom prijatelja naših roditelja, koja nam se i nisu toliko dopadala, makar zbog uljudnosti.
A onda kada mašta nastupi, uspevali smo da se povežemo i zaigramo.
Danas svi pričaju o tome kako su deca „digitalna generacija“.
Već u najmlađem uzrastu znaju da koriste telefone, tablete i računare bolje nego odrasli. Ali da li ih to automatski čini pametnijima i kreativnijima?
Tehnologija donosi neverovatne mogućnosti – deca mogu praviti animacije, komponovati muziku, programirati sopstvene igrice.
Sve ovo ih može podstaći da koriste maštu na nov, uzbudljiv način.
Zamka je u tome što gotov sadržaj koji im je dostupan na klik, umanjuje njihovu želju da sami osmisle nešto novo.
Kada deci damo alate koji ih podstiču da nešto stvore, a ne samo gledaju ili prate uputstva, ona postaju aktivniji učesnici u igri.
Moje dete je na primer koristilo aplikaciju za crtanje koja funkcioniše tako da kada stavite telefon na određenu visinu, pojave se razni crteži koje, gledajući kroz telefon, precrtavate na papir.
Aplikacija je odlična da deca uče da crtaju, ali i da vežbaju koordinaciju oka i ruke.
Zato mislim da tehnologija nije problem sama po sebi.
Pitanje je kako je koristimo.
Ako im damo mogućnost da budu stvaraoci, a ne samo pasivni posmatrači, tehnologija može postati prozor u svet kreativnosti, umesto da bude prepreka.
Važno je da roditelji i nastavnici ne vide ekrane kao neprijatelja, već kao alat koji treba mudro koristiti.
