Tokom odrastanja, deca prirodno prolaze različite razvojne faze, u jednom momnetu su bebe, u sledećem treptaju su već tinejdžeri.
Od slatkih malenih beba sa bucmastim obraščićima (kao stvorenih za ljubljenje), nespretnih prvih koraka, padanja, vrtićkih simpatija, do ozbiljnih mladih ljudi sa jasnim ili ne baš tako jasnim ciljem u životu.
Između faze slatke male bebe, koja je bez vas bespomoćna i ozbiljne mlade osobe, koja je samostalna i nezavisna, postoji, pored ostalih, jedna faza pod nazivom – tinejdžersko doba ili pubertet!
U ovoj fazi naši potomci nisu ni potpuno samostalni, a nisu ni bespomoćni, već negde između.
Pubertet – prelazna faza od deteta do odraslog
Mnogo je knjiga, naučnih radova, istraživanja pisano na temu puberteta i šta on predstavlja za dete, a šta za roditelje.
Moja ćerka upravo je u tom dobu sa nepunih 14 godina, a od jedanaeste su počele promene.
Pored fizičkih promena koje pubertet donosi, veoma su značajne i socijalne i emocionalne promene, a najdominantnija među njima jeste okretanje vršnjačkoj grupi i sve češće i više vremena u privatnosti sobe.
Želim sa vama da podelim svoje iskustvo i ono što je, verujem, dalo rezultate u mom odnosu sa ćerkom u ovom ključnom periodu njenog života.
Fizičke i emocionalne promene u pubertetu
Pubertet nam se prišunjao polako, a opet nekako iznenada. U moru svakodnevnih obaveza, sve ređe je dolazila u zagrljaj, a sve više vremena provodila u svojoj sobi, a potom počela i da zatvara vrata.
Nisam shvatila odmah, pa sam komentarisala da nema potrebe da ih zatvara, na šta je ona ipak i dalje zatvarala.
Nije mi bilo pravo, ali sam pokušala da se prisetim sebe u tim godinama. O čemu sam razmišljala, kako sam se osećala, šta mi je bilo važno, šta mi je smetalo. Koje su bile moje želje, koji su bili moji strahovi, koji su bili moji snovi, o čemu sam maštala…
Shvatila sam da sam svoj pubertet provela u školi, učeći, obavljajući svoje obaveze, družeći se sa drugaricama i da, maštala sam kako je to biti odrastao i samostalan. Kako je to donositi svoje odluke, a ne morati za sve pitati roditelje.
Prvi znakovi odvajanja: Zatvorena vrata i potreba za privatnošću
Moj pubertet je bio pre trideset i kusur godina i definitivno se ne može porediti sa sadašnjim izazovima kojima su naši tinejdžeri izloženi.
A odavno sam osvestila da u sadašnjem vremenu i konkretno u mojoj porodici ne mogu kopirati način vaspitanja i odgoja koji su primenjivali moji roditelji.
Mogu i želim da prenesem sistem vrednosti koji verujem da je ispravan i zahvalna sam svojim roditeljima za svu ljubav koju su mi pružili.
Međutim, misao koja mi je tada bila dominantna u odnosu na moje roditelje jeste: „Oni ne znaju kako je meni!“. Nikada je nisam izgovorila pred njima.
Postojala su pravila, autoriteti i jasne granice i u mom okruženju nije bilo otvorenog razgovora o emocijama, osećanjima već su se ispunjavale obaveze i zadaci i morali smo ispuniti ono što se od nas očekuje.
Daleko od toga da nisam imala pravo glasa, vrlo često sam i iskazivala svoje nezadovoljstvo nekom odlukom ili tačnije nemogućnošću da ja odlučim o nečemu sama.
Dobila bih obrazloženje koje mi nije bilo dovoljno, ali je bilo konačno.
Do tog trenutka u životu, kada se dešava neka ključna promena dolazimo postepeno, ali često postoji neki momenat, reč, pokret, osećaj… kao signal da će se preći na sledeći nivo.
Za naš ulazak u pubertet, bitan momenat koji je upalio moje lampice, jeste to fizičko odvajanje sa rečenicom: „Ne želim više u zagrljaj, ne prija mi!“.
I rečenica koju, mislim da je svaki tinejdžeri izgovore, ako ne roditeljima, sigurno je podele sa drugarima: „Ti ne znaš kako je meni!“.
Roditeljski izazovi u savremenom dobu
Mogu vam reći da mi nije bilo svejedno. Moja slatka devojčica, koja je uvek nalazila put i način da se ušunja u moj zagrljaj više to ne želi.
Sada želi da bude sama u svojoj sobi, ili sa svojim društvom.
Trebalo mi je par dana da prihvatim i razumem, a zatim i da joj se zahvalim što je podelila svoja osećanja sa mnom, jer sigurno joj nije bilo lako da to uradi.
Naći ravnotežu u moru uzburkanih emocija na obe strane, složićete se, može biti izazov.
Odgovornost za uspostavljanje zdrave i otvorene komunikacije bila je na meni.
Kako da znam šta se dešava u njenom životu, ako se odvaja i udaljava od mene, za početak, fizički? Bilo je potrebno da „vrata“ naše komunikacije ostanu otvorena, iako su vrata sobe zatvorena.
Kao roditelji imamo mnogo načina da saznamo šta se dešava u životima naših tinejdžera.
Moja želja i cilj bio je da ona sama poželi da sa mnom podeli svoje misli, osećanja, snove, želje, strahove, nadanja i da ima potpuno poverenje u mene.
Otvorena komunikacija kao ključ za poverenje
Nakon tih nekoliko dana, ja sam sa njom otvoreno razgovarala o svojim osećanjima.
Uvažila sam njena, ali sam smatrala da mogu da podelim sa njom i svoje brige vezane za nju.
Prvi put sam majka tinejdžerke i to u doba gde opasnost vreba iz uređaja koji svi imamo i svakodnevno koristimo, gde ne moramo čak ni napolje izaći, da bi se desilo nešto loše.
Uspostavila sam jasna pravila i granice po pitanju tehnologije od trenutka kada je dobila telefon, ali se ta pravila dodatno moraju ažurirati kako odrasta.
Podelila sam sa njom svoja sećanja iz tog perioda mog života, pričala sam joj o mojim simpatijama, drugaricama, šetnjama i druženjima na sportskom centru i sve lepe i manje lepe doživljaje koji su na mene ostavili utisak.
Isto tako rekla sam da je meni i dalje potreban njen zagrljaj i da ću ga potražiti povremeno. Imale smo posle ovog, još puno, puno razgovora.
Veoma često ih baš ona započinje, a moji „senzori“ su, čini mi se, sada na posebnoj „tinejdž“ frekvenciji, da već na prvi pogled mogu da je „pročitam“.
Poštovanje granica i privatnosti tinejdžera
Dakle, kada je u pitanju privatnost tinejdžera, poštujem kucanje pre ulaska u sobu.
Do sada još nisam dobila odgovor da ne mogu da uđem, povremeno se desi da moram da sačekam jer se presvlači, iako ne ide nigde.
Ne čitam poruke i prepiske u telefonu.
Senzori za „tinejdž“ frekvenciju su pojačani na maksimum, a vrata mog srca širom otvorena, jer to je za njih najsigurnije mesto, ma koliko da im ne prija zagrljaj i ma koliko da žele da budu odrasli.
Učenje kroz primer: Snaga roditeljskog modela
Reći ću još ovo. I tinejdžeri kao i mališani, uče po modelu.
Rečenice koje često čujem od moje ćerke jesu: „Da li ti treba pomoć?“, „Mama, moram da ti kažem šta se desilo u školi“, „Hvala što si mi pomogla…“ i „Jel može ZAGRLJAJ?“.
