Kao majka jednog deteta, često sam se osećala kao antropolog na terenu – sedeći tiho sa strane, posmatrala bih kako roditelji višečlane dece vode mirovne pregovore dok istovremeno odlepljuju mlađe dete sa plafona i objašnjavaju starijem zašto nije u redu prodavati zagrljaje za čokoladu.
Kao neko ko je iz bezbedne udaljenosti posmatrao te male svakodnevne drame, često sam se pitala – da li zaista postoji razlika između dece koja imaju braću i sestre i onih koji su jedinci? I ako postoji, koliko na te razlike utiče sama činjenica da neko ima „suparnika“ u kući za roditeljsku pažnju, poslednji zalogaj torte ili kontrolu nad daljinskim?
Ispostavlja se da nauka ima šta da kaže na tu temu – i to ne malo. Brojna istraživanja pokazuju da prisustvo braće i sestara u detinjstvu ima dubok uticaj na emocionalni razvoj, socijalne veštine, pa čak i na oblikovanje ličnosti.
S druge strane, ni jedinci nisu bez aduta – oni često razvijaju izraženu samostalnost, bogat rečnik, snažan osećaj odgovornosti i zrelost iznad svojih godina, upravo zbog toga što veći deo vremena provode u društvu odraslih.
Ali, kao što roditelji znaju, ništa nije tako jednostavno kako deluje na papiru.
Jer kad su braća i sestre u pitanju – broj nije jedino što menja igru. Pored toga što ih ima više, važno je i ko je kada stigao. Redosled rođenja ima ogroman uticaj na to kakvu ulogu dete razvija u porodici – i kasnije u životu.
Najstarije dete: Mali odrasli u nastajanju
Najstarija deca često su „pioniri“ roditeljstva – na njima roditelji uče, pokušavaju da budu „idealni“, postavljaju standarde i često očekuju zrelost ranije nego što je prirodno. Zato najstariji često razvijaju osećaj odgovornosti, liderske osobine i potrebu da udovolje. Nisu retki slučajevi da se ponašaju zaštitnički prema mlađima, ali i da osećaju pritisak da uvek budu „dobri“ i „uzorni“.
Srednje dete: Diplomata u senci
Srednja deca su često nevidljivi junaci porodice. Nisu ni „prvenci“ ni „mezimci“, pa često razvijaju izražene diplomatske veštine i osećaj za balans. Znaju kako da se prilagode, često su društveniji, ali mogu razviti osećaj da se moraju više truditi da budu primećeni. Zbog toga mogu postati vrlo samostalni, kreativni, ali i ponekad buntovni – zavisno od dinamike u porodici.
Najmlađe dete: Šarmer sa slobodnijim pravilima
Najmlađa deca obično rastu uz roditelje koji su već manje opterećeni perfekcionizmom. Često se smatraju mezimcima i dobijaju više fleksibilnosti, što može razviti šarm, opuštenost i samopouzdanje. S druge strane, upravo ta popustljivost može dovesti do nižeg nivoa samodiscipline ili većeg oslanjanja na druge. U svakom slučaju – najmlađa deca znaju kako da se izbore za pažnju, i često su u centru zbivanja.
Naravno, sve ovo što smo pomenuli nisu ni zakoni fizike ni pravila ponašanja upisana u zvezde. Radi se o najčešćim obrascima koje su istraživanja uočila kod velikog broja porodica – ali svako dete je jedinstveni mikrosvet.
Temperament s kojim se dete rodi može potpuno promeniti sliku. Neko najmlađi može biti prirodno ozbiljan i odgovoran, dok najstarije dete može imati vedar i opušten karakter koji ne pokazuje klasične „prvorođene“ osobine. I tu ponovo dolazimo do uloge roditelja – jer kako dete doživljava sebe, zavisi u velikoj meri od toga kako ga porodica vidi, prihvata i usmerava.
Način na koji roditelj vidi, čuje i reaguje na potrebe svog deteta – to je ono što pravi razliku. Ako najstarije dete stalno dobija zadatke i odgovornosti, razvijaće osećaj da vredi samo ako „bude korisno“. Ako se srednjem detetu ne pridaje dovoljno pažnje, ono može razviti uverenje da mora da se bori za ljubav. A najmlađe, ako mu se sve oprašta, može naučiti da se ne mora mnogo truditi – jer će neko drugi uvek „srediti stvari“.
View this post on Instagram
Svesnim roditeljstvom – slušanjem bez prekidanja, postavljanjem granica s ljubavlju, davanjem prostora svakom detetu da bude ono što jeste, bez stalnog poređenja – roditelji mogu ublažiti (ili pojačati) uticaj tih „redoslednih“ uloga.
A meni, kao majci jednog deteta, ostaje da nastavim da iz prikrajka posmatram male porodične „ratove“ koji se, pre nego što iko stigne da podigne glas, pretvore u savez, smeh i poveravanje. I svaki put se iznova divim toj čudesnoj povezanosti – jer u svetu koji često deluje haotično, veza između braće i sestara, koliko god da je haotična sama po sebi, ume da bude najstabilnije tlo na kom dete raste.
To, naravno, ne znači da podizanje jednog deteta nema svoje složenosti i izazove – ima ih, i te kako. Nema braće ni sestara da dele pažnju, ali ni da je ponekad rasterete. Nema natezanja oko igračaka, ali ni spontanih prilika za učenje kompromisa. I priznaću – u trenucima kada je kuća tiha, bez galame i rasprava oko „čije je ovo“, ponekad mi zafali baš ta buka. Ona ista koja roditelje izluđuje, ali i uči strpljenju, prilagođavanju i ljubavi u pokretu.
