Makijavelizam, ideja da „cilj opravdava sredstvo“, već vekovima izaziva etičke rasprave.
U savremenom svetu, pa i Srbiji, gde se mladi suočavaju sa brojnim izazovima – od oslabljenog obrazovnog sistema do društvenih i političkih previranja – pitanje vrednosti koje im se prenose postaje ključno.
Da li ih učimo da se prilagode i snalaze po svaku cenu, ili da ostanu verni principima, bez obzira na posledice?
Makijavelizam u društvenom kontekstu
Društvo često funkcioniše po principima pragmatizma i oportunizma. Mnogi su prinuđeni da se snalaze u sistemu koji nije uvek zasnovan na pravičnosti.
U takvom okruženju, makijavelizam se neretko vidi kao neophodan alat za uspeh, ali istovremeno stvara atmosferu nepoverenja, individualizma i moralne fleksibilnosti.
U makijavelistčkom svetu, kao posledica kapitalizma i potrošačke ekonomije, sa fokusom na to da „samo meni bude dobro“ i principom „hleba i igara“ i konzumerizmom, javlja se kolektivni nedostatak empatije i važnosti opšteg interesa i dobrobiti.
Šta je Makijavelizam?
Makijavelizam je politička i psihološka doktrina inspirisana delima Nikole Makijavelija, posebno njegovom knjigom Vladar (Il Principe).
Ovaj koncept podrazumeva upotrebu manipulacije, lukavstva i pragmatizma radi postizanja ciljeva, bez obzira na moralne ili etičke prepreke.
U savremenoj psihologiji, Makijavelizam je deo tzv. „Mračne trijade“ (zajedno s narcizmom i psihopatijom) i opisuje ljude koji su skloni manipulaciji, sebičnosti i instrumentalnom pristupu odnosima s drugima.
U društvenom kontekstu, povezuje se sa oportunizmom i strategijama preživljavanja u sistemima gde pravila nisu uvek pravična.
U ovakvom sistemu, kada se pojavi potreba za promenom, lako dolazi do razjedinjenja, gde jedna grupa ima potrebu da ostane u zoni prividnog komfora, a druga odlučno želi promenu.
Tako se čitav proces razvodnjava i gubi se fokus sa stvarne potrebe za promenom u obrazovnom sistemu.
Međutim, ako se ovakav obrazac prenosi na mlade generacije, kakvu budućnost možemo očekivati?
Da li želimo društvo u kojem su etičke vrednosti relativne i zavise od interesa, ili sistem u kojem pravda, integritet i doslednost ostaju stubovi vaspitanja i obrazovanja?
Uloga obrazovnog sistema – kritičko mišljenje i etika
Jedan od ključnih zadataka obrazovnog sistema jeste razvoj kritičkog mišljenja kod mladih.
Umesto pukog memorisanja činjenica, škola bi trebalo da podstiče analitičko i divergentno mišljenje – sposobnost da se problem sagleda iz više uglova, da se preispituju autoriteti i donose autonomne, etički zasnovane odluke.
U tom kontekstu, etika u obrazovanju nije samo apstraktan pojam već konkretan princip koji bi trebalo da oblikuje stavove i ponašanje mladih.
Ako obrazovni sistem ne promoviše poštenje, odgovornost i društvenu svest, ko će to učiniti?
Nažalost, često svedočimo suprotnom – da se konformizam, poslušnost i prilagođavanje sistemu vrednuju više od hrabrosti da se misli drugačije.
Time se mladima ne pruža prilika da razviju osećaj odgovornosti za sopstveno društvo, već se uče da je najbolje „ne talasati“.
Uloga nastavnika i roditelja
Roditelji i nastavnici imaju bitnu ulogu u formiranju vrednosti mladih.
Oni odlučuju da li će ih učiti kako da prepoznaju i menjaju nepravedan sistem ili kako da se u njemu najbolje snađu.
Nastavnici bi trebalo da budu vodiči ka znanju, ali i ka društvenoj odgovornosti – da podstiču raspravu, otvaraju pitanja i ne nameću gotove odgovore.
S druge strane, roditelji, vođeni brigom za sigurnost svoje dece, često im savetuju pragmatičnost, prilagođavanje i „snalažljivost“.
Takav stav može izgledati kao dobro rešenje na kratke staze, ali dugoročno može voditi u apatiju i nedostatak želje za promenama.
Mladi, obrazovanje i borba za pravdu
U poslednje vreme, studenti i đaci u Srbiji pokazuju sve veći stepen građanske svesti.
Protesti, peticije i zahtevi za reformama govore u prilog tome da postoji generacija koja nije spremna na kompromise kada su pravda i principi u pitanju.
Njihova borba često nailazi na odobravanje i podršku, ali i na otpor, što otvara pitanje: da li će ih sistem „slomiti“ ili će uspeti da ga promene?
Upravo ovde obrazovni sistem može odigrati bitnu ulogu – umesto da uguši buntovnički duh mladih, on treba da ga usmeri ka konstruktivnom delovanju, podstičući ih da razmišljaju kritički, donose etičke odluke i budu nosioci društvenih promena.
Ovo može da se realizuje raznim aktivnostima koje vode ka razvoju istraživačkog duha, kao i kroz društveno koristan rad i volonterske aktivnosti.
Gde je granica između mudrosti i moralnog kompromisa?
Postoji tanka linija između snalažljivosti i moralne korupcije.
Da li je makijavelistički pristup opravdan kada služi višem dobru? Ili nas on vremenom pretvara u deo problema kog smo svi svesni i protiv kog smo se borili?
Odgovor na to pitanje zavisi od vrednosti koje obrazovni sistem, roditelji i nastavnici prenose mladima.
Ako želimo društvo u kojem su pravda i poštenje važniji od puke efikasnosti i pragmatizma, obrazovanje mora igrati centralnu ulogu u oblikovanju generacija koje će biti sposobne da misle, analiziraju i deluju u skladu sa sopstvenim moralnim načelima.
Dehumanizacijom obrazovnog sistema, a samim tim i uloge nastavnika u tom sistemu, dovodi se u pitanje i moralna odgovornost koja je u sferi obrazovanja od izuzetne važnosti, jer se upravo u ovim institucijama grade vrednosti budućih generacija.
Na kraju, pravo pitanje nije samo da li cilj opravdava sredstvo, već kakav cilj želimo da postignemo.
