Zamislite da je dete kao mala biljka u vrtu. Da bi izrasla zdrava i snažna, potrebna je pažljiva briga, sunce, voda i hranljive materije. Isto tako je potrebno negovati emocionalnu inteligenciju kod dece kroz stalnu pažnju, komunikaciju i učenje.
Razvoj emocionalne inteligencije kroz svakodnevne situacije
Kada su moja deca bila mala, negovala sam tu „biljku“ na specifičan način – sa puno razumevanja i strpljenja. Taj isti pristup sada koristimo i u InfinitUm programu.
Pre 11 godina kada sam prvi put osvestila potrebu da se sa decom treba raditi na emocionalnoj inteligenciji moje ćerke su imale 3 i 7 godina.
Počela sam sa osnovnim koracima – učenjem da prepoznaju i imenuju osećanja. Sećam se jedne situacije kada je mlađa izgubila omiljenu igračku i bila veoma tužna.
Umesto da brzo „popravim“ stvar kupovinom nove igračke, pitala sam je: „Kako se osećaš sada? Da li tuga izgleda kao oblak koji plovi ili kao kiša koja pada?“
Naučila sam je da tugu doživi, prepozna i opiše, ne kao nešto strašno, već kao prirodni deo života. Time sam je učila da „zaliva“ svoje korenje, jer emocionalna inteligencija počinje sa razumevanjem sopstvenih osećanja.
Starija ćerka, koja je tada imala sedam godina, često nije razumela zašto njena sestra reaguje tako dramatično. Tu smo radili na empatiji. Pitala sam je: „Šta misliš, kako se tvoja sestra oseća sada? Kako bi se ti osećala da si izgubila nešto važno?“
Kroz ovakva pitanja sam je podsticala da razmišlja o tuđim osećanjima, da razvija saosećanje i razumevanje. Na taj način, deca uče da se povezuju s drugima, kao što biljke rastu i razvijaju se zajedno, oslanjajući se na snagu svoje okoline.
Danas, sa 10 i 14 godina, izazovi su drugačiji, ali su i veštine emocionalne inteligencije dublje ukorenjene.
Kada starija ćerka prolazi kroz težak dan u školi, umesto da joj nudim rešenja, pitam je: „Šta misliš da možeš učiniti da se osećaš bolje? Šta ti sada treba? Kako ti možeš drugačije i šta ti je cilj?“
Kroz ovakva pitanja, podstičem je da sama pronađe svoje odgovore, jer emocionalna inteligencija nije samo u prepoznavanju osećanja, već i u veštini upravljanja njima.
Mlađa, koja je sada u prelomnom uzrastu, razvija veštinu prepoznavanja tuđih emocija. Na primer, kada vidi da njena sestra nije raspoložena, često joj sama priđe i pita: „Da li si dobro? Želiš li da pričamo?“
Negovanje empatije i komunikacije
U InfinitUm programu koristimo slične pristupe. Decu pitamo praktična pitanja poput: „Kako bi ti reagovao da te drug u školi uvredi? Da li bi ga odmah napao ili bi pokušao da razumeš zašto se on tako ponaša?“
Kroz igre uloga i vođene diskusije, deca uče da sagledavaju situacije iz različitih uglova. Jedan od naših zadataka je i učenje kontrole impulsivnih reakcija, pa ih pitamo: „Šta možeš uraditi kada osetiš da ćeš eksplodirati od besa? Kako bi mogao to da rešiš na miran način?“
Jedna od omiljenih aktivnosti u našem programu je „emocionalni termometar“ – deca procenjuju kako se osećaju na skali od 1 do 10 i opisuju zašto su odabrali baš taj broj.
Kroz ovo, deca ne samo da uče da prepoznaju svoje unutrašnje stanje, već razvijaju i veštinu komunikacije o svojim osećanjima. Ova vežba pomaže im da, umesto burnih reakcija, pronađu reči kojima mogu izraziti ono što osećaju.
Na kraju, kroz InfinitUm program, učimo decu da emocionalna inteligencija nije nešto s čim se rađamo, već nešto što negujemo i razvijamo tokom vremena, baš kao i biljku u vrtu.
Pomažemo im da shvate da je u redu osećati, ali i da je važno znati kako upravljati tim osećanjima – kako prepoznati, komunicirati i rešavati izazove koje emocije donose.
