Moguće je da ste više puta čuli rečenice kao na primer: “Nema više empatije i tolerancije među ljudima“. A sve čega nestaje među ljudima, nestaće i među decom, ukoliko ne budemo pažljiviji.
Šta je empatija i da li se sa njom rađamo?
Empatija podrazumeva sposobnost osobe da emocionalno razume šta druga osoba doživljava. Drugim rečima, to je naša sposobnost da se stavimo u tuđu poziciju i doživljavamo tuđa osećanja, dakle da saosećamo sa drugim ljudima. I da, svi se rađamo sa sposobnošću da doživljavamo tuđa osećanja. Niko na ovaj svet ne dolazi surov!
Kako se razvija empatija kod dece?
Kao i sve ostale veštine i osobine, dete i empatiju razvija posmatranjem uzora u svom okruženju i imitiranjem. Uzori su na prvom mestu roditelji i to od najranijeg uzrasta. Primer za to može biti igra koju smo svi igrali sa svojom decom. Ponekad bih se pretvarala da plačem i da sam tužna jer nemam neku igračku, stavljala bih ruke na lice i kobajagi jecala. Tada bi moja ćerka dolazila i nudila nešto od svojih igračaka da me uteši i obavezno bi me zagrlila. Na nesvesnom nivou ona je meni davala ono što je ona dobijala kada je bila tužna. Ovo su bile reakcije u periodu oko druge godine.
Vrtić i socijalizacija: Novi uzori i izazovi
Sa polaskom u vrtić proširuje se broj interakcija i sa odraslima i sa vršnjacima. Na scenu stupaju novi autoriteti koji treba da budu pozitivan uzor vašem detetu. Odnos sa vršnjacima je posebna tema za uzrast od 3-6 godina, jer se tu dešavaju intenzivne razvojne promene u svim segmentima dečijeg razvoja, pa empatija i emocionalni segment vrlo često mogu da padnu u senku intelektualnog razvoja, kome se daje prednost, jer su rezultati intelektualnog razvoja vidljivi (dete zna da piše brojeve, prepoznaje slova, pravilno drži olovku…), dok su rezultati emocionalnog razvoja suptilniji. To kasnije može dovesti do raskoraka, te je potrebna ravnoteža u svim segmentima i konstantno.
Imitacija i igre u porodici
Ono što moje iskustvo govori jeste da su deca u ovom uzrastu veoma sposobna da prihvate usmeravanje autoriteta kroz objašnjenja primerena uzrastu. Verovatno ste primetili da vas deca mogu imitirati kada ste ljuti ili se šalite, iskoristite to i zamenite uloge pa napravite predstavu za celu porodicu. Iznenadićete se koliko su pronicljivi i šta sve primete kod nas, dok mi toga nismo svesni, a kako će i sebe prepoznati i videti kroz vaše oči.
Empatija i školski uzrast
Već u školskom uzrastu sa decom možete pričati o empatiji i emocijama na mnogo načina. Tada već mogu da prepoznaju i imenuju emocije, a vaša pomoć biće im potrebna da pređu „u tuđe cipele“ i tamo prepoznaju dešavanja. Kako deca vole da se igraju i menjaju uloge, napravite nekoliko scenarija i možete čak i da snimate vaše glumačke poduhvate pa da ih posle pregledate i analizirate. To je korisno jer će u sigurnom okruženju proći sa vama neku situaciju i kada im se u stvarnosti desi, biće na poznatom terenu i moći će da pomognu u rešenju.
Pubertet i empatija: Kako ostati u kontaktu
Tokom puberteta, od neke 12-13 godine, naši dragi tinejdžeri mogu pokazati manjak empatije, a višak „sebičnosti“ i to je sasvim normalna „faza“ u ovom uzrastu. Važno je da i dalje otvoreno razgovarate sa njima, da im kažete i objasnite svoja osećanja i da im ostavite uvek otvorena vrata za „povratak“. Ja svakako veoma često „virim“ kroz ova vrata.
Zašto je empatija ključna?
Prvo i osnovno, kroz razvoj empatije, deca stiču svest o svojim osećanjima, umeju da ih prepoznaju, imenuju, prihvate i prožive. Kada to znaju za sebe, uz podršku i usmeravanje, a vrlo često i intuitivno, to prenose i na saosećanje prema drugima. Deca sa razvijenom empatijom ostvaruju bolje socijalne kontakte i sa vršnjacima i sa autoritetima.
Kako podržati razvoj empatije kod dece?
Ključna stvar je da se empatija razvija. Decu nikako ne treba sprečavati u izražavanju emocija. Ukoliko smatramo da emocije nisu izražene na adekvatan način, imamo prostor za rad na tome. I deca će rado prihvatiti naše smernice, a najbolje kroz lični primer.
Kada se empatija razvija od najranijeg uzrasta, dete će izrasti u stabilnu i samosvesnu osobu, koja će znati da se snađe u svim životnim situacijama.
Ako vam se čini da možda to kod vašeg deteta ne funkcioniše, ne odustajte. Možda je potrebno promeniti pristup, uložiti dodatno vreme, možda potražiti dodatnu edukaciju i za sebe i za dete. Zašto da ne? Ako znamo da će rezultat biti srećno, samosvesno i zadovoljno dete, a potom i odrasla osoba – svakako vredi!
